Režija: Nikola Kljajić
Asistent režije: Anđela Kopil
PODELA:
LAURA LENBAH – Tamara Šalinački
IVAN KRIŽOVEC – Slobodan Nogavica
BARON LENBAH – Strahinja Šćekić
MADLEN PETROVNA – Dragica Jotanović
SESTRA JUDITA – Slobodanka Knežević
MARIJA – Biljana Mitrić
POLICIJSKI INSPEKTOR – Luka Folk
Acting coach: Tanasije Ćakić
Dramaturg: Nemanja Ostojić
Scenografija: Jovana Stefanović
Asistent scenografa: Aleksandra Mećava
Kostim: Tea Terzić
Kompozitor: Nikola Smolović
Dizajn plakata: Tea Terzić
REČ REDITELjA:
LAŽ I OBMANA – Moralni pad ili veština preživljavanja
U pozorištu, kao i u životu, postavlja se pitanje – ko oblikuje sudbine? Da li je čovek tvorac sopstvene priče ili je marioneta u rukama nevidljivih društvenih sila? U Krležinom delu “U agoniji”, ovo pitanje poprima posebnu težinu, jer se pred nama odvija drama u kojoj se pojedinac suočava s neprobojnom strukturom licemerja, društvenih normi i moralnih kompromisa. Predstava ,, Agonija Laure Lenbah” nije samo priča o jednoj ljubavi, jednom braku ili jednoj smrti – ona je seciranje društva koje ne prašta slabost i koje oblikuje pojedince prema sopstvenim potrebama, često ih lomeći u tom procesu. Još je Mišel Fuko (Michel Foucault) isticao da moć ne počiva samo u institucijama, već da prožima celokupnu društvenu strukturu, oslanjajući se na norme, pravila i diskurse. U “Agoniji Laure Lenbah”, moć nije konkretna sila, već fluidna igra interesa, hijerarhijskih odnosa i društvenih očekivanja koja ne dozvoljavaju pobunu. Lenbah, pijani oficir prošlih ratova, oličenje je sveta koji propada, ali i dalje vuče konce u rukama; Ivan, advokat i racionalni pragmatik, deluje kao neko ko je izgradio sopstvenu sudbinu, ali u stvarnosti je tek produžena ruka manipulativnog sistema koji je naučio da savršeno igra po pravilima; Laura, u početku nemoćna i sputana, na kraju biva primorana da prihvati zakon jačeg, jer u svetu u kojem su svi vukovi, jaganjci ne preživljavaju. Ovo društvo je, dakle, mašina za mlevenje ljudskog mesa (ljudskosti) koja melje one koji se ne uklope. “Najveći zločini u istoriji nisu činjeni iz strasti, već iz poslušnosti” – reči Hane Arent (Hannah Arendt) koje savršeno oslikavaju ovo okruženje. Pojedinci u ovom svetu ne moraju nužno biti zli, ali postaju deo sistema koji zahteva podređenost i igra se sudbinama, uvek opravdavajući sopstvene postupke višim ciljevima ili društvenim normama. Pozorište i život su slični – oba zahtevaju igru uloga. Sociolog Erving Gofman (Erving Goffman) u svojoj teoriji dramaturgije ističe da ljudi u društvu funkcionišu kao glumci na sceni, prilagođavajući svoje ponašanje očekivanjima publike, likovi nose maske koje odgovaraju njihovim društvenim pozicijama, ali nijedna od tih maski nije trajna. Ivan nije samo uspešan advokat i poštovan građanin, već i hladan manipulator koji prepoznaje kako da koristi društvena pravila da bi ostvario sopstvene ciljeve. Njegova privrženost Lauri nikada ne nadmašuje njegovu potrebu da sačuva ugled i status. Madlena Petrovna, novinarka, ne traga za istinom već za narativom koji će najbolje prodati. Čak i opatica, oličenje duhovnog autoriteta, nosi masku koja krije niske strasti i potrebu za kontrolom. Svaka od ovih figura je deo sistema u kojem se laž i obmana ne smatraju moralnim padom, već veštinom preživljavanja. Laura je u početku slika žene kakvu društvo očekuje – supruga, mučenica, žrtva. Ali kroz tok drame, njeno sazrevanje je zapravo proces osvešćivanja da pravila koja su joj nametnuta ne postoje da bi je zaštitila, već da bi je kontrolisala. Kada shvati da je istina relativna i da moral ne postoji izvan moći, Laura se preobražava u nešto što društvo ne može da kontroliše – u figuru koja uzima pravdu u svoje ruke. Ovaj trenutak je ključan jer se ne dešava iz hira, već iz nužnosti. “Kada te dugo teraju da budeš nemoćan, pre ili kasnije ćeš postati opasan” – ovo je logika društvenih mehanizama koji rađaju one protiv kojih se kasnije bore. Ovom predstavom ansambl i ja postavljamo pitanje: da li se ubice rađaju ili ih društvo stvara? Upravo zbog ovakve postavke, odlučio sam da predstavu režiram kao psihološki horor. Horor nije žanr straha – on je način da se prikaže suštinska teskoba egzistencije, nepravde i neizvesnosti. Strah u ovoj predstavi ne dolazi od natprirodnog, već iz spoznaje da je sistem u kojem živimo savršeno konstruisana klopka. Osećaj teskobe koji želim da prenesem publici proizlazi iz psihološke tenzije, iz rastuće paranoje likova koji su istovremeno i lovci i plen. Kao u Frojdovom konceptu “Unheimlich” – osećaja jezivog koji dolazi iz onoga što nam je istovremeno poznato i strano – predstava koristi svakodnevne odnose, situacije i društvene norme, ali ih prelama kroz grotesknu, izobličenu perspektivu. Na taj način, publika ne posmatra samo priču o određenim likovima, već i sopstvenu realnost, svoju poziciju unutar istog sistema koji predstava kritikuje.
KAKO JE OVO BITNO DANAS?
Ono što ,,Agoniju Laure Lenbah” čini toliko relevantnom jeste način na koji razotkriva strukturu savremenog društva, koje se nije mnogo promenilo od vremena u kojem je drama napisana. I dalje živimo u sistemu u kojem pojedinac mora da bira između konformizma i borbe, u kojem moral služi kao instrument kontrole, a istina se oblikuje prema interesima moćnih. Ova predstava nije samo klasičan komad, već i upozorenje – ona nas tera da se zapitamo koliko smo zaista slobodni i šta se dešava kada pojedinac odluči da prestane da igra po pravilima. U društvu koje neguje licemerje kao vrlinu, onaj ko odluči da vidi istinu postaje pretnja. Laura na kraju nije ni pobednik ni gubitnik – ona je produkt sveta u kojem je preživljavanje jedina moralna kategorija.
Na sceni, kao i u životu, pitanje nije samo ko je kriv, Ko je kriv, to je policijsko pitanje. Pitanje je ko ima moć da piše pravila igre. Ovom predstavom nudimo nam priliku da ta pravila osvetlimo, preispitamo i možda – promenimo.
teatarvuk.rs
