Monodrama „Bezimeni“, nastala dramatizacijom romana „Zapisi iz podzemlja“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, priča je o užasno samoljubivom, bolesno osetljivom i lako uvredljivom čoveku, koji, usled težnje za sopstvenim konformizmom i ličnom udobnošću, postaje samoživo, otuđeno biće nesposobno da voli.
Ovog antijunaka koji zapisuje svoj život u stanu ispod nivoa zemlje, i nivoa svakog čovekoljublja, oličava unutrašnji raskol. Iako inteligentan i svestan sopstvenih nedostataka, nesposoban je za stvarnu promenu, često namerno delujući protiv sopstvenog interesa, kako bi dokazao svoju slobodu.
Progovarajući o egoizmu, nedostatku empatije, otuđenju, krizi identiteta i potrazi za smislom, Dostojevski na direktan način počinje da komunicira sa savremenim gledaocem, postavljajući mu pitanja: da li se nezasito zadovoljavanje telesnih potreba može nazvati slobodom? Nije li osećaj izgubljenosti, apatije i zbunjenosti u današnjem svetu, uzrokovan nedostatkom duhovne vertikale u čoveku?
Konačno, ako svakim danom u neverici posmatramo koliko se veštačka inteligencija približava nama, ne treba li se zapitati potpuno obratno: koliko smo se mi približili veštačkoj inteligenciji? Jer, ako ugušimo u sebi ljubav za drugog – za bližnjeg svog, hoće li biti bitno ko smo i kojim se imenom zovemo?
„Bog je milostiv“, podseća nas Dostojevski, i dodaje: „Treba samo voleti i biti hrabar“.
tetarvuk.rs
