Na ovogodišnjim Internacionalnim teatarskim susretima Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, predstava „Kuća“ po tekstu Nebojše Ilića, a u režiji Voje Brajovića i produkciji našeg pozorišta, osvojila je tri nagrade: nagradu za najbolji dramski tekt, nagrada za najbolju mladu žensku glumicu Ivani Zečević i nagradu za najbolju mušku ulogu Nebojši Iliću. Prilikom gostovanja u Brčkom, sa rediteljem Vojom Brajovićem je razgovarao Miroslav Obradović, a mi vam prenosimo deo razgovora.
Tri prostora, tri vremena, tri generacije i tri sjajna lika, Nebojša Ilić autor teksta i glumac, zatim neponovljivi Branimir Brstina i mlada glumica Ivana Zečević, u isto vreme su rasplakali, ali i do suza nasmejali brčansku publiku! Režiju potpisuje bard našeg glumišta Vojislav Voja Brajović koji kaže da se zajedno za glumcima igrao na sceni stvarajući ovu nesvakidašnju predstavu!
Bila je to želja mojih kolega koja me je veoma obavezala ali i poradovala. Nakon čitanja ovog predivnog teksta video sam jedan nadrealni poetski realizam, koji nije „međ` javom i međ` snom“, već jedna mešavina sna i jave. To mi je bilo veoma inspirativno jer sam video koliko tu ima materijala za razmišljanje ali i mnogo razloga da ova predstava postoji. Mi smo u snovima bolji i kada bi mogli san da pretvorimo u javu, čini mi se da bi naša budućnost bila lepša. Ono što je mene uvek zanimalo i što mi je bilo izazov je taj divan sudar komičnog i dramskog, pre svega emotivnog, što publiku dovodi u smeh i plač. Retke su predstave u kojima pisac igra jednu od glavnih uloga. Zato je i obavezujuća bila naročito za Cileta (Nebojša Ilić) koji je bio u najtežem izazovu, ali sa razlogom može da bude radostan jer taj tekst dopire do svakoga. Čak i ono što je najnerazumnije na prvi pogled, kao što je pojavljivanje dede, to publika vrlo dobro prima, jer mi svi sa radošću primamo ono što je nestvarno.
Tekst je toliko bogat da je radio sam za sebe. Ja i dan danas znam ceo tekst napamet te neretko opomenem autora, u nekim momentima i kroz šalu, da nije dobro pročitao tekst! U tekstu ima mnogo divnih stvari koje tek kasnije izađu sa jednom vrstom efekta da se neko zaplače i vi vidite njega koji se raspadne a to je najkatarizičnije za svakog glumca. Tu nema ograde ili predstavljanja „šta ću ja da radim“ već jednog pravog doživljaja tog odnosa. Tu snagu sam video i kod Ivane koja igra celu predstavu sa ogromnom energijom i sa tim jednim pevačkim darom. E u tome svemu je dosta pomogao i kompozitor Vojislav Aralica koji se na prvu zaljubio u tekst. Moja ideja je bila da nam podloga bude Mokranjac čiji sam opus hteo da vratim na izvorno. Tada mi je Aralica rekao „ne stavljaj mene u ring sa Mokranjcem, jer to je kao da me stavljaš u ring sa Muhamedom Alijem. Tu gubim sigurno“! Dali smo mu odrešene ruke da napravi šta želi, da komponuje nešto svoje. I uprkos tome što je svojim darom napravio neočekivano, rekao nam je da, po njemu, ipak fali tekst. I onda je Nebojša rekao da on piše i poeziju te su se tako rodili i stihovi od istog autora kao što je i tekst. Mi smo se stvarajući, zapravo, igrali. To je bila velika radost i pomoć toj iluziji koju je publika imala!
Ostatak teksta možete pročitati na linku.
Piše: Miroslav Obradović
zvezdarateatar.rs