Otac Ivane Krivokapić (26), čije je ubistvo bilo misterija i koje je potreslo čitavu Srbiju, objavio je potresnu poruku na društvenim mrežama upućenu svojoj mezimici četri meseca nakon njene smrti!
– Zamišljam neka druga vremena, zamišljam da je sve drugačije. Znam da je hiljadu puta teže kad mi duša plače, a suve mi oči. Kada ti je u srcu celi okean…
Ja ne znam ni adresu, ni pozivni broj neba , al’ se nadam da gore ništa ne boli ,ni duša, ali znam kako je na zemlji, preteško je… ali ću i dalje da zamišljam da ćeš negde pročitati … i čekaću moju golubicu…
Spavaj kćeri moja mirno – napisao je Ivanin otac Slobodan.
Ivana je, podsetimo, ubijena 24. decembra prošle godine, kada su njeno telo u stanu na Zvezdari koji je iznajmljivala pronašla njena braća koj su se zabrinula jer im se nije javljala na telefon.
Za njeno ubistvo osumnjičen je Jetmir Gočaj koji se nalazi u bekstvu, a inače je bio Ivanin prijatelj kojem je ona dozvolila da boravu kod nje u stanu jer je došao u Beograd u posetu. Dok njegov DNK nije pronađen na Ivaninom telu i dok za njim nije raspisana međunarodna poternica Jetmir je na društvenim mrežama objavljivao njihove zajedničke fotografije i snimke i pisao koliko je voli i da ne može da veruje da je neko mogao da joj naudi.
– Ivanine stvari pronađene su pored nje, a ubica je za sobom zaključao vrata i izašao napolje. Kasnije se istagom došlo do prvog osumnjičenom i za sada jedinom, Jetmira. On se posle Ivanine smrti vratio u Crnu Goru odakle je i kada je policija sakupila dokaze protiv njega on je već otišao sa adrese i od tada mu se gubi svaki trag – podseća izvor Kurira.
Ivanina porodica inače se nije mnogo oglašavala, ali se prema njihovim rečima i objavama na društvenim mrežama vidi da su bili mnogo bliski i da je Ivana bila voljena.
Mesec ipo dana od Ivanine smrti, njen otac Slobodan Krivokapić prvi put se obratio medijima putem Fejsbuka.
„Dragi moji prijatelji I sa ovih virtuelnih strana ali I vi iz stvarnog zivota. Proslo je mnogo dana, za mene , svaki dan mi je kao vjecnost, nijesam stigao da vam se svima zahvalim na pruzenoj ruci I pomoci I razumijevanju zbog nase tragedije. Svako jutro I svako vece mi pocinju I zavrsavaju se samo sa jednom mislju… Zelim sa vama ovom prilikom da podijelim jednu pricu, pricu posvecenoj mojoj Ivani a napisala su je djeca sa kojima je dijelila knjigu, ocene ,radost, tugu , zivot… Napisana je prije mjesec I po dana, Tek sad Sam smogao snage da vam je napisem…Ja se ovom prilikom iz sveg srca zahvaljujem toj dragoj djeci.
Priču su nazvali „Ivanina pesma“:
„…Kažu nam ti si otišla Ali ne to nije istina Ivana ovo si nam slagala! Vratićeš se ti i nastaviti da se smeješ Onako zvonko, jako, Toliko da svi krenemo U horu, Kako je uvek bilo. Čini mi se da je svet okovan tugom, Da zemlja besni za najboljim drugom… Čini mi se, vreme na satu unazad teče; Pogledah u kalendar pa srce presta’ da me peče… Vreme me baci do nekog izbledelog petka O, hajdemo ispočetka… Na hodniku baš našeg fakulteta, Čujem zvonki glas kroz masu silueta ,,Zaboravila sam da je danas predaja iz maketa!“ Dajem ti čačkalice, malo žice i lepka… Onako kako to obično biva sa poznanicima, koji se prepoznaju, A par tajni ih dele da postanu nešto više, Lica se smeše, kao da znaju, Upamtiću tempo kojim duša ti diše Tako je sve krenulo… Tebi je napraviti maketu bilo i suviše lako. Dok sam ja na svojoj dugo radila, tebi je trebalo 10ak minuta, Kao da si je do tada napravila milion puta… ,,Da li se nešto može dodati?“, asistent pita Kažeš: ,,Da i ne. Da li se nešto može oduzeti? Da i ne“ Gledaš ti, gleda asistent i gledam ja sa strane. Progovori ,,Desetka“ (,a tebi dah zastane) Ja u čudu, smejem se, moja je dobila 7cu i malo sam besna, Prestaje da te drži mesto i kao da ti je prostorija tesna. Tada nisam shvatila ali sada znam. Tvoj život bio je poput te makete. Moglo se svašta nešto i dodati i oduzeti Ali na kraju opet ništa. Trebali ste da je vidite i Ivanu i maketu Čista 10ka ali nije bilo tu nekog reda Bilo je svega I lepog i tužnog i ružnog i srećnog Svega! Ali bilo je stvarno Pogledam u kalendar opet i više nije petak I sada sam besna ali ovaj put istinski, Jer se desilo nešto Što niko nije očekivao. Nešto što nisi zaslužila. I pitamo se da li je moglo drukčije. Znate, ona je imala divnog glasa. Pevala jer je kaže tako je navikla kod kuće sa svojima Znala je tekst svake pesme Pravi mali džuboks! Plesala bachatu, Ma svaki ples je znala! I činilo se da je ništa ne plaši jer je Želela i volela toliko toga, Da joj je svaka planina bila mala. I zašto nam Pobogu nisi rekla? Čini se, odlaze uvek oni koji su najviša srca dotakli. Šta mi drugo ostaje nego da te pustim I pamtim, Jer uvek puštaš one koje voliš Ali ih držiš u srcu i sećaš se. I boli, ali voliš i srećan si što si ih imao. Ti nisi ovih nekoliko strofa… ti si knjiga Nedovršena. Ili neka daleka zemlja kao Norveška Koju si toliko volela. I znamo da ovo nije kraj, Ovo je samo prelazak U neku drugu formu. Sada si negde na lepšem Dalje od svih nas, ali Bliže Bogu. Hvala ti što si bila deo mog, Deo naših života. Bila si drugarica, sestra, rođaka, ćerka I uvek ćeš biti u našim srcima. Nisi zaboravljena. Živećeš večno u nama, Setićemo se kroz igru i pesmu I Paliću ti sveću na svakog Svetog Kozma i Damjana, Našu izabranu porodičnu slavu Jer smo porodica. Zbogom za sada Naša Ivana.”
„Oprostite mi na trenutku slabosti, oprostite I ne zamjerite, nijesam od vas mnogima odgovarao, nemam snage a ni volje za razgovore , ali ovu pricu ,osjecam da sam vam je duzam pokazati, vama koji ste voljeli nasu Ivanu, hvala ovoj djeci na ovim rijecima jos jednom.“
Kurir.rs – D.A.
