,,LJUBAV U SAVAMALI,, U ZVEZDARA TEATRU

Darijan Mihajlović

Savamala je nekada predstavljala prvo što stranac ugleda u Beogradu. Voda je dolazila sve do današnje autobuske stanice, dok je tu, u Savamali, bila nekad i granica prema velikoj monarhiji. Ne baš slučajno, tu se stvorilo i prvo beogradsko pozorište, Teatar na Đumruku ili Carini.

Kada se ta lokalna istorija dopuni najvećom migracijom u istoriji sveta od velike seobe naroda, onda Savamala postane povod za dešavanja u ovoj drami.

U  trenutku kada se ceo deo planete seli na drugi deo planete, što zbog ratova, što zbog ekonomije, trasa kojom vodi put te velike moderne seobe naroda, ide baš preko male Savamale. Taj deo grada proživljava ponovo svoju istoriju, opet je mesto na kome se sreću putnici, prolaze karavani i ostavlja deo duše, zauvek.

Tako je ova priča Ivana Lalića odlučila da se nađe na daskama koje život znače. Priča o ljudima koji su jednu nevolju zamenili drugom nevoljom. Ljudima koji su krenuli ostavivši svoje nebo, gradove, uspomene i našli se, ogromna većina, u jednom trenutku u Srbiji, Beogradu, još lokalnije, opštini Savski Venac, a onda i u Savamali.

Neki će možda i ostati i postati građani Srbije, kao mnogi koji su osamdesetih i u vreme pokreta nesvrstanosti dolazili. Beograd, kao svaki veliki grad, primiće ih dobre volje.

Mi smo sazidali kuću na putu. Savamala je predvorje te kuće i nemi učesnik najvećeg događaja u istoriji preseljenja čitavih naroda.

Ljubav u Savamali, priča je o nama i našoj kući na putu.

Ivan Lalić

Nikada nisam napisao komad koji je imao veće utemeljenje u stvarnosti. Ta snažna inspiracija me je i vratila pozorištu. Kao pisca, ali i učesnika u jednoj velikoj i lepoj humanitarnoj misiji koja se od 2015. odvijala i još uvek traje u Savamali, verovatno, najharizmatičnijem beogradskom kvartu. Tog leta, u Beograd je došlo jako puno ljudi sa Bliskog istoka. Na žalost, to nije bila turistička poseta, već poseta ljudi čije su muke nama veoma bliske, s obzirom na tradiciju od sto godina izbeglištva pre, posle i nakon nebrojenih ratova na ovim prostorima. Beograd i Srbija su pokazali onu vrstu gostoprimstva, razumevanja i tolerancije koja nije zabeležena u regionu, ali i šire. Na tu tekovinu moramo biti ponosni. Ipak, „Ljubav u Savamali” nije komad koji govori o migrantima. Komad zapravo govori o nama. O đavolskom zagrljaju predvidivih stereotipa koji se susreću na neodoljivim šarmom urođenog gostoprimstva ljudi sa Balkana. Poigravanje stereotipima zapravo jeste ključ komada koji jednu epsku tragediju pretvara u šansu za novi život na ovim prostorima, ali i u Evropi. Radnja komada ne ignoriše ksenofobiju kao opšte mesto balkanske, ali i evropske stvarnosti. Naprotiv. Upravo ksenofobija postaje odlično polazište za komediografski diskurs drame koja svesno klizi u farsu sa elementima melodrame. Kada sam počinjao pisanje komada, mislio sam da je ovakav postupak nemoguć. A onda sam se prepustio instiktu. Onom istom koji je nagnao jednu nezamislivu koaliciju sastavljenu od predstavnika građana, crkve, vlasti, ali i volontera iz šezdeset zemalja sveta da razlike između sebe ostave po strani, i složno, bez zadnjih misli pomognu ljudima i njihovoj deci u jednoj velikoj, nezamislivoj muci.

Ta lepota davanja bila je prožeta suzama ali i smehom. Taj smeh je taj veliki napor činio održivim i ne treba ga se stideti. Kako stranci vide prosečnu beogradsku porodicu sa svim svojim manama i vrlinama, može biti zanimljivo. Pa makar posmatrač dolazio iz ni malo idiličnog Avganistana. Ljubav uvek pobeđuje. U Savamali pogotovo.

Glumci: