Zoran Čava Dimitrijević jedan je od najomiljenijih fudbalera bivše Jugoslavije. Bio je čovek koji je bravurama na terenu, ali i boemskim životom ujedinio navijače svih klubova, a posebno je bio voljen među onima koji su navijali za Dinamo i Partizan za koje je igrao pre odlaska u inostranstvo.
Dimitrijević je rođen u Beogradu, a sa ponosom je voleo uvek da ističe kako je to na Zvezdari, tačnije na Bulbuderu.
Čava je 1975. došao u Humsku u Partizanove petliće i tu se zadržao 11 godina. Bio je ljubimac Grobara, a do srca navijača stigao je kreativnošću i lucidnim idejama.
Čava je glasio za jednog od najvećih fudbalskih boema, a slika koja je obeležila fudbalsku karijeru ove legende nastala je u jednoj kultnoj beogradskoj kafani. Dimtrijević je uslikan zajedno sa legendom crno-belih Draganom Manceom kako posle utakmice ispijaju pivo i to sa ponosom pokazuju ostalim gostima.
Tokom karijere nosio je boje Subotičkog Spartaka, Dinama iz Zagreba, a onda i za Francuze Dižon, Nant i Valensijen. Gde god da je igrao Čava je bio jedan od najomiljenih igrača.
Napunio je tek 30 kada je 1992. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je 16 dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je da kaže „zbogom“ fudbalu. Ostao je da živi u Francuskoj gde je provodio fudbalsku penziju. Na njega su praktično svi zaboravili.
Onaj ko ga nikada nije zaboravio, osim Grobara, jesu i navijači Dinama iz Zagreba. Bed blu bojsi su oboćavali Čavu, što ni mnogo veće legende od njega nisu uspele da dožive.
Legendarni hrvatski trener Ćiro Blažević svojovremeno je evocirao uspomene na Čavu, kog je sada već davne 1987. godine doveo iz Srbije u Zagreb i tako napravio pravi fudbalski zemljotres u bivšoj Jugi.
Pokojni Ćiro je tvrdio kako nijedan Beograđanin nikada nije bio tako obožavan u Zagrebu kao Čava.
„Bio je zasigurno jedan od najvećih talenata u tadašnjoj Jugoslaviji, to se videlo iz aviona, a ja sam ga u Dinamo doveo u leto 1987. godine kada je imao svega 25 godina. Trebalo mu je tada dati 10.000 nemačkih maraka kako bi u Subotici dobio ispisnicu, a mene su svi upozoravali da mu ni slučajno ne dajem te pare jer će ih, kako su tvrdili rezolutno, zapiti u prvoj kafani.Ja sam mu, međutim, odlučio pokloniti poverenje, ali sam ga ujedno i upozorio da mi svi govore kako tu ispisnicu, a onda ni Čavu, nikada više neću videti.
„Hoćeš li me za**bati“ pitao sam ga, a on mi je pružio ruku i dao svoju reč.
„Neću“ rekao je, i onda snažno poentirao:
„Keve mi!“
„I zaista, ispoštovao je naš dogovor te se vrlo brzo pojavio u Maksimiru. Nijedan Beograđanin, odgovorno to tvrdim, ni pre ni posle njega nije bio toliko obožavan u Zagrebu kao što je to bio on. Raja mu je na tribina skandirala više nego što su to činili meni ‘82. kada sam im doneo onaj dugo očekivani trofej, a već u njegovoj prvoj utakmici bacio ih je sve u delirijum. Igrali smo protiv Veleža i pobedili 3:0, iako su oni tada bili izuzetno jaki s Kajtazom i Tuceom. Škoro je na toj utakmici postigao dva gola, ali je igrač utakmice ipak bio Čava Dimitrijević koji je svih 90 minuta ko od šale veležovcima gurao loptu kroz noge“, otkrio je Ćiro jednom prilikom.
Čava je bio pravi boem. Voleo je sa drugarima da zasedne, popije, proveseli se. Posle utakmica su se družili po celu noć i prepričavali svaki potez. Gradom je počeo da se širi glas o boemskom životu, o sklonosti ka čašici i te priče su došle i do čelnika kluba. Sve češće ga nije bilo u prvom timu. Više se govorilo o Čavi noćobdiji, a manje Čavi fudbaleru.
Prema svima je bio bolji i pažljiviji nego prema sebi. Sistematski se uništavao. Njegova duša je bila sabirni centar za ispunjenje tuđih želja. Svi su oko njega uživali, a osnovna posledica takvog shvatanja života je vrlo skromna karijera mada je po potencijalu mogao da uđe u anale.
Mlad se oženio, najvećom i jedinom ljubavi još iz dečačkih dana – Lidijom. Imao je samo 15 leta kada su se upoznali. Bila je dve godine starija od njega, završila je u roku Pravni fakultet. Mnogo su se voleli i iz te ljubavi su dobili sina Miloša.
Napunio je tek 30 kada je 1992. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je 16 dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je da kaže „zbogom“ fudbalu. Ostao je da živi u Francuskoj gde je provodio fudbalsku penziju.
Njegov sin Miloš Dimitrijević takođe je postao fudbaler, i ostavio je dubok trag nastupajući za Nant, Grenobl, Rad, Kjevo, Sidnej i Crvena zvezdu.
Da Čava i danas nije zaboravljen među Grobarima govori i mural koji je uradila navijačka grupa “Grobarski treš romantizam“ posvećena ovoj legendi.
Ujedinio Grobare, Delije i Bed blu bojse
Rat u bivšoj SFRJ je nagovešten na Maksimiru tučom navijača Dinama i Crvene zvezde 13. maja 1990. godine. Antagonizam između loših momaka (Bed blu bojsa) sa jedne strane i „Delija“ i Grobara” traje decenijama.
Kada je Zoran Dimitrijević otišao među anđele na brojnim portalima su se oglasili navijači ovih klubova. Čava ih je ujedinio. To mogu samo istinski majstori.
– Zadnji put sam suzu pustio pre 13 godina kad je poginuo Dražen Petrović, sad dok pišem ovo, suze opet idu. Gledao sam ga uživo u Maksimiru. Hvala mu za sve – napisao je Zagrepčanin potpisavši se „BBB Trešnjevka“.
kurir.rs
