Kada se sa mostova zagledamo u panoramu Beograda, deluje nam nekako – svevremeno. Zamislimo li, pak, da nema Beograđanke, nebodera “Beograda na vodi”, Hrama svetog Save, i još par “silueta” koje se uzdižu iznad horizonta, to bi već bio neki obris Beograda iz perioda, recimo, Drugog svetskog rata. I Saborna crkva dugo je već simbol grada, tvrđava je tu od vajkada… Beton hala – industrijska je starina. Ali, teško da zaista možemo da ikako zamislimo kako je izgledao Beograd iz 19. ili sa samog početka, pa i dobrim delom 20. veka.
Jer, da je tako, sigurno biste iz topa pogodili gde se nalazila Abadžijska čaršija, Bandijska mala, Bit pazar, Ekmekluk, Zerek, Jalija, Kašikara, Smutekovac…
Gradski toponimi se menjaju, a nastaju i nestaju kako se grad razvija. Imena su dobijala po fabrikama, kafanama, izgledu i narodu koji je u njima živeo (nacionalnost, društveni sloj…).
Neki su bili zasigurno kratkog daha, brzo se i lako pamtili, ali i zaboravljali. Recimo, neko ko se tek doselio u Beograd proteklih godinu-dve sigurno danas ne bi znao gde se nalazi “sat” na Trgu republike. Odskora ga nema, pa niko više i ne kaže da se nalazi “kod Sata”. Kao što niko ne bi znao ni gde su bili Berza ili Kraljev trg, naprimer, iako su to u jednom periodu bili skoro pa glavni delovi strogog centra Beograda..
Tako je verovatno nastalo i Kereće groblje u Zemunu ili Kašikara, takođe u ovoj opštini. Tekao je tu neki potok, na njemu je bila vodenica sa kašikama, i narod je to prozvao Kašikara. A u ovoj, danas opštini, nekada gradu, bio je i Ludi sokak, negde kod Trga Branka Radičevića. Na Crvenom krstu postojao je Rezervoar.
Možda su se, ipak, duže pamtila ona mesta koja su nazivana po kafanama. Ali, vreme briše i kafane i njihove nazive, pa niko danas za Rudo kod Prokopa ne bi rekao Smutekovac po kafani koju je držao jedan Čeh, gospodin Smutek. Ili, zamislite da Vukov spomenik i dalje nazivamo Kamenović.
Kad je Kalenić postao pijaca, nije bilo više ni govora o tome da se naziva Kalenićevo gumno. I ne zvuči baš kao lep naziv za tržnicu.
A tek je ono što zovemo Donji Dorćol bilo ispresecano kojekakvim naseljima koja su nosila zaboravljena imena – tu negde oko Dunavskog keja bila je Jalija, a poznata je bila i Pištolj mala – naselje ispunjeno gorčinom siromaštva. Dorčolsko je bilo i jedno naselje tužnog imena – Fukara mahala, što prevedeno s turskog znači “sirotinjski kraj”.
Prostor oko Zelenog venca nije bio ni blizu onog izgleda koji danas možemo da vidimo… Ulica kraljice Natalije sve do Balkanske bila je Abadžijska čaršija. Normalno, ime je dobila po brojnim abadžijskim radionicama u njoj.
Današnji Senjak se proteže od Sajma do Hajd parka, pa, ipak, malo je poznato da taj prestižni kraj nekad nije imao to ime na prostoru koji sada zauzima: veći deo Senjaka, posebno onaj viši, gde se nalaze njegove najlepše ulice i kuće sve do pre šezdesetak godina zvao se Đurđevo brdo. Tog naziva više nema, a samo strme ulice poput Kablarske ili Vojvode Putnika podsećaju da se na Senjaku ipak penje na neko brdo kad se krene od Sajma ka Topčiderskoj zvezdi.
Ulica kralja Petra nekada je bila prava košnica trgovine, a u vreme Turaka ceo prostor između nje i Tadeuša Košćuška zvao se Bit pazar. Okolina Kralja Petra se, prema nekim podacima zvala i Zerek, a to je vrlo jednostavno značenje na turskom jeziku “uz brdo”.
Na mestu gde se danas nalazi zgrada prirodno-matematičkih fakulteta bila je Glavnjača – zgrada policije i zatvora. Dok gledamo prelepu Vaznesenjsku crkvu možemo da probamo da zamislimo polje zasejano dudovima – Dudaru. Rasadnik belih dudova koristio se za gajenje svilenih buba.
Zvezdara je ime dobila tek kada su sa nje bukvalno počele da se posmatraju zvezde – iz opservatorije. A nekada je to brdo bilo Ekmekluk. Ekmek znači hleb, a Turci su ovo mesto prepoznali kao svoj raj za letnjikovce sa baštama. To je, kasnije, postalo poznato izletište Beograđana.
Za Kalemegdan mislimo da je jedan od najstarijih toponima, jer ima turske korene. Ali, Turci su za taj deo grada imali mnogo lepše ime – Fićir bair, ili Breg za razmišljanje.
Jedan deo Zemuna, Novi grad, potpuno je promenio izgled i ime. Oni koji su ga zvali Francenštal, podunavske Švabe, otišli su, pa je sa njima “otišlo” i to ime. Na sprskom se taj kraj nazivao i Franjin do.
(Kaldrma.rs)
