Istorija Zvezdare: Bitka za Cvetkovu pijacu

Bio je to dalek istočni deo Beograda, ma koliko da se odatle mogao da vidi i sam centar. Tu, oko Cvetkove mehane, se do 1940. godine, kada počinjemo našu priču, već bilo naselilo 40.000 duša. Iako je stvoreno pogolemo naselje, ceo taj kraj je malo po čemu ličio da pripada prestonici.

Foto: Kaldrma.rs

Upravo tih letnjih dana vodili su meštani ogorčenu borbu da sačuvaju ono što je, naposletku, baš tom njihovom upornošću, do dan danas ostalo kao jedan od simbola Zvezdare. Jer, da je tada bila isterana do kraja volja predratne vlasti, ne bi nikada postojala – Cvetkova pijaca!

Žandarmi su, po ko zna koji put, nemilosrdno rasterali prodavce i kupce 12. avgusta. Gradski oci su sprovodili nameru da zauvek zatru prodaju na otvorenom pokraj mehane.  

Foto: Kaldrma.rs

Istinski ovako je sve izgledalo… Najbiliža pijaca je bila Đeram. Ali valjalo je do nje pešačiti. Aj’ i to što je bila podaleko, i što tramvajska karta nije bila baš jeftina onome kome je bilo teško da tabana, veći problemza sav onaj živalj oko Cvetkove mehane na vrhu, u to vreme još uvek samo ulice, Kralja Aleksandra, bilo je njeno radno vreme.

Foto: Kaldrma.rs

Stanovnici su većinom bili činovnici i radnici koji su zorom odlazili na posao, pa nikako nisu mogli naći vremena da stignu na pijacu, jer kad je Đeram radio oni su morali da rade. Kada su se vraćali, pijaca bi bila već zatvorena.

Foto: Kaldrma.rs

A ova njihova, kod Cvetkove mehane, imala je sasvim drugo radno vreme. Ono koje je svakome odgovaralo. Jednostavno – nije se zatvarala ni danju ni noću, a subotom naročito je taj prostor podsećao na kakvo seosko vašarište na kojem se i stoka prodaje.

Bila je to najveća pijaca za kupoprodaju prasića u Beogradu.Čak su i iz sela oko Požarevca tu doterali svinje i živinu. Ako ne uspeju da prodaju sve, onda bi rano nedeljom produžili na druge pijace prestoničke u nadi da će tamo završiti ono što su namerili. A u leto 1940. bilo je u Beogradu na broju ravno 14 pijaca.

Foto: Kaldrma.rs

I nisu mogli više da trpe ni prodavci ni kupci proganja kao pomenutog avgustovskog dana, pa se već sutradan delegacija uputila kod Jevrema Tomića, predsednika Beogradske opštine, da mu izloži svoje probleme i molbe, a on je kazao da će se postarati da problem bude rešen.

Foto: Kaldrma.rs

Dao je Tomić odmah amin da pijaca nastavi sa radom svestan da meštani neće odustati od svoje namisli da je zanavek dobiju. Već ujutro su na natrulim tezgama osvanuli krupni paradjzi, paprike, žute dinje, venci luka, slaninu, a uz obode iz kutija su pijukali maltene tek izlegli pilići…

– Ovu našu pijacu vlasti nazivaju divljom – rekao je novinarima inženjer Aeroputa Milivoj Stojković:

– Nije ona za nas divlja, već, naprotiv, veoma pitoma…

Zahvalan je bio Beogradskoj opštini što je ipak dozvolila da radi takva kakva je dok se ne izgradi velika i moderna, kako je predviđano dugo godina nerealizovanim planovima.

Ako Ulica Kralja Aleksandra od svoje polovine, od Ulice vojvode Babunskog (nalazila se negde iznad Dorjanske) pa do vrha nije imala kanalizaciju, već šančeve iz turskog vremena, ni trotoare, ako je celim tim delom toliko podseća na neku zaboravljenu palanku, ako se tu natezalo sa saobraćajem na jednoj pruzi, sve je to tih 40.000 stanovnika moglo nekako i da podnese. Ali da nemaju gde namirnice da nabavljaju, to već nisu.

Zato je Opština beogradska avgusta 1940. najozbiljnije shvatila da mora hitno da pronađe rešenje. Prostupilo se hitno izgradnji modernih pijačnih objekata i uređenju čitavog prostora.

Cvetkova pijaca kakvom je danas znamo izgrađena je tako neposredno pre nesreće znane kao Drugi svetski rat. I bila je prva od svih beogradskih pijaca na kojoj su postavljeni reflektori za prodaju i tokom noći.

Kaldrma.rs