U januaru sam izgubila oca, a četiri meseca od tog gubitka, zadesio me je i gubitak supruga. Još uvek sam u šoku i ne mogu da poverujem u sve ovo što mi se dešava.
Ovim rečima kroz suze započinje svoju ispovest Mirjana Nedeljković, supruga ubijenog Zorana Nedeljkovića (61), koji je preminuo 29. maja od posledica brutalnog prebijanja kada ga je komšija napao ispred kuće na Zvezdari.
Mirjana na početku razgovora navodi da prvo želi da demantuje navode porodice osumnjičenog muškarca, koji je Zoranu zadao teške telesne povrede, a koji tvrde da je Zoran nasilnik i da su ga se bojali.
„Moj suprug je bio jako emotivan čovek širokog srca. Bio je od onih koji se ne libe da puste suzu ukoliko ga pogodi neki događaj ili neka priča. U ranoj mladosti svirao je harmoniku i čak imao svoj bend. Svirali su po svadbama, krštenjima i u to vreme ispraćajima u vojsku, kafanama. To mu je bio dodatni izvor prihoda, pored redovnog posla. Nije bio nikakav nasilnik kako ga osumnjičeni i njegova porodica predstavljaju“, navodi ona.
Kako dodaje, problem između komšija je nastao kada je porodica osumnjičenog muškarca bez ikakvog ranijeg dogovora sa Zoranom, zauzela deo dvorišta koji je po kupovini placa pripao njemu.
„On da je bio nasilnik, on bi im odmah srušio stubove koje su prvo postavili oko dvorišta koje su zauzeli bez ikakvog prethodnog razgovora sa nama. Ti stubovi su stajali tako neko vreme pa tek posle su oni razvukli panelnu žicu. Ni tada moj suprug nije reagovao. Kada je otišao tog kobnog 25. aprila da proveri šta su majstori uradili, pošto smo renovirali tu kuću, verovatno ih je ugledao i tog momenta odlučio da o tome sa njima raspravi“, kaže supruga ubijenog Zorana i dodaje:
„Nije on otišao kod njih ni sa pištoljem, a ni sa nožem ili nekim drugim oružjem, niti im je ‘upao na posed’ kako sam čula neke komentare, već je otišao samo da to verbalno reši, a doživeo je takav nivo brutalnosti od osumjičenog. Taj muškarac je, kada je Zoran pao na zemlju, ciljano šutirao mog supruga u glavu. Pitam se da li mu je bar i u jednom momentu prostrujalo kroz glavu kakav će ishod biti posle upotrebe ovakve neprimerene sile?“, pita se Mirjana.
Ona navodi da čovek kada zadobija udarce u glavu refleksno podiže ruke ka licu da bi se zaštitio, a njen suprug to nije uradio.
„Na rukama, nogama i po telu moga supruga nisu postojale nikakve povrede niti prelomi, pa čak ni podlivi. I to me najviše tišti i boli. Da su se stvarno potukli i da je moj suprug zadobio takve povrede ne bih ni reč rekla, ali ovako, ovo nije bila tuča, ovo je bilo brutalno prebijanje sa svesnom namerom da nekoga ubiješ. Takav njegov postupak ukazuje na to kakva je i kolika on kukavica u suštini“, kroz suze kaže supruga preminulog Zorana, pa dodaje da ne želi da od svog supruga napravi idealnog čoveka jer je i on u svom životu pravio greške za koje je i ispaštao.
„Za ovu poslednju „grešku“ koju je napravio, platio je previsoku cenu. Izgubio je život“, kaže ona.
Zoran se na odeljenju šoka A, u Urgentnom centru, borio mesec i četiri dana, nakon čega je preminuo.
„U lobanjskoj duplji pojavio mu se edem koji mu je pritiskao centar za disanje, borio se za svaki dah. Za to vreme ova porodica postavlja kamere po savetu advokata, prateći svaki naš korak, pogotovu mog sina, i pozivajući policijsku patrolu simulirajući žrtve, a nas optužujući da smo nasilnici da im pretimo i ugrožavamo živote. Moja deca mogu sve da budu ali nasilnici nikako. Oni su uspešni afirmisani mladi ljudi, koji su završili fakultete, ćerka je završila i master studije, i priznati su, svako u svom kolektivu kao vredni i radni i kao nekonfliktne ličnosti. Vaspitavani su tako da preziru laži, da nikada i ništa ne otimaju, da se uvek nađu drugome kada mu je potrebna pomoć, pa ma ko to bio, jer takav je i moj suprug bio. Boli ih nepravda, a pogotovu ovakva koja je naneta njihovom ocu“, kaže Mirjana Nedeljković.
Supruga preminulog Zorana navodi da ne želi nikoga od institucija da krivi, ali da smatra da je njenom pokojnom suprugu učinjena nepravda.
„Ne znam da li je ovo splet nekih nesrećnih okolnosti ili su neki namerni propusti pojedinaca ali da je nepravda to je očigledno. Jer kako neko ko je učinio ovako nešto monstruozno može slobodno da šeta a uz to ima značajno izražen nedostatak osećanja krivice za počinjeno nedelo jer roštilja, pravi svadbu, rođendan dok je na drugoj strani život stao, a bol i tuga postali primarna osećanja za koja si TI taj koji je direktno zaslužan“, ogorčeno kaže potresena žena.
Za roditelje osumnjičenog muškarca koji su u ovom slučaju svedoci, Mirjana navodi da bi trebalo da budu osumnjičeni kao saučesnici i da zajedno sa sinom odgovaraju za nedelo.
„Oni su sve vreme bili tu, prisutni, a nisu ništa preduzeli da ga spreče u nameri da drugome nanese takve teške telesne povrede opasne po život koje su za posledicu imale smrt. Ne samo što su bili tu, prisutni nego su svojim iskazima doveli u zabludu i nadležne organe prikrivajući učinjeno, jer trenutno ne žele da izađu iz svoje zone komfora pa se služe svim i svačim“, navodi nesrećna žena za portal Nova i dodaje:
„Da sam ja bila na licu mesta, ne bi bilo te sile koja bi me sprečila, pa po cenu i života, da se umešam i učinim da ne dođe do fatalnog ishoda. Da li ovi ljudi znaju šta je savest ili pak imaju izražen osećaj nedostatka iste? Da li mogu mirno da spavaju posle svega? Da li su se ijednog trenutka zapitali kako je majci, odnosno mojoj svekrvi, koja je izgubila sina koga je rodila, gajila, školovala i žrtvovala se za njega a koja sada danonoćno neutešno plače, a mi to gledamo svaki dan i nemoćni smo da bilo šta učinimo i kažemo? Najteže je majci kada nadživi svog sina, tu svaki čovek ostane nem i ne može pronaći nijednu reč utehe jer bilo šta da kaže čini mu se da je neprimereno i neumesno“, kroz suze navodi naša sagovornica.
Za kraj razgovora, Mirjana je želela da podeli jedan detalj iz njihovog života.
„Davnih ’90-tih godina, pored nas u zgradi gde smo živeli, živela je i porodica makedonskog porekla, otac, majka, ćerka i unuka. Komšija je iznenada preminuo nekih par dana pre rođendanskog slavlja naše kćerke, koje smo zakazali u stanu. Nijednog trenutka se nismo dvoumili da otkažemo to slavlje iz pijeteta prema preminulom komšiji. Iako oni više ne žive tamo, a i mi smo se kasnije odselili, ja sam i dan danas u bliskim odnosima sa njihovom ćerkom. Pitam se sada da li i posle toliko godina nesreće, rušenja i zla neki nisu naučili i ne uče svoju decu da niko ne živi sam za sebe, da u celom svetu ljudi više zavise od komšije nego od rođenog brata. Zar neki ljudi i dan danas ne mogu da shvate da čineći drugima dobro, čine i sebi dobro, jer na ovom svetu niko ne može da živi sam za sebe“, zaključuje Mirjana Nedeljković.
„Pravda za Zokija“ je internet peticija sa ciljem da se slučaj rasvetli i da dobiju pravdu. Na istoimenom sajtu javnost može da pročita detaljne informacije o celom slučaju.
(Kurir.rs/Nova)
