Branislav Furunović, koji je ušao u petu deceniju života, sedma je generacija koja se bavi ovim retkim zanatom od kojeg može da se živi čak i u eri robota, bitkoina i šerpi u kojima se kuva bez vode.
Kada sam ga prvi put pozvala da ga pitam da li bi mi bio sagovornik na temu kako grnčarija opstaje u vreme veštačke inteligencije, Branislav Furunović iz Mirijeva je kao iz puške odgovorio „pametnija je i pobediće veštačku inteligenciju”.
Furunović je jedan od dvadesetak preostalih grnčara u Srbiji, jedini u Beogradu, a ima ih još u Obrenovcu, Boleču, Vršcu, Nišu, Zlakusu i Vranju.
Grnčarija iz Zlakusa, čiji je Furunović predstavnik, ima sertifikat da su proizvodi 100 odsto ručno rađeni i bez hemije.
Branislav koji je ušao u petu deceniju života je sedma generacija koja se bavi ovim, danas, dakle vrlo retkim zanatom, od koga, međutim, može da se živi, čak i u eri robota, bitkoina, šerpi u kojima se kuva bez vode i masti…
– Posla ima, na radost nas preostalih zanatlija. Narod se malo zasitio globalizma i da sve liči jedno na drugo, pa se vraća kupovini unikatnih tanjira, čaša, tacni, činija, bokala. Sve od gline – priča ovaj majstor.
Branislav je još kao školarac dok je živeo u Prištini sa pokojnim dedom voleo da se igra glinom. U prvo vreme nije baš bio siguran da je glina ono čime bi se zauvek bavio, ali kad se porodica preselila u Mirijevo i kad se on već zamomčio, shvatio je da je dedin sigurni naslednik.
– Moj otac je preskočio ovaj zanat. Bio je turistički vodič pa samim tim i mnogo na terenu i onda sam ja dedi pomagao. On me je svemu naučio, što, eto, decenijama već primenjujem u pravljenju posuđa od gline, a što se dopalo i onima koji žive u Americi, Nemačkoj, Holandiji, Italiji… jer je grnčarija „Furunović” obišla svet.
Ističe da je ovaj zanat nasledio i njegov deda od svog oca i ako se uzme prosek od 60 godina radnih i to pomnoži sa sedam generacija, ova porodica se, dakle, duže od 400 godina bavi grnčarijom, čime ih svrstava među najstarije na ovim prostorima.
Branislav kaže da za sada nema sigurne naslednike jer bi sin Luka da bude neurohirurg, a ćerka Vanja već radi, ali oboje pomažu u radionici kada stigne velika porudžbina.
– Najviše porudžbina ima iz restorana. Mahom se traže tanjir i činije, čaše. Kažu da su gosti prepoznali da je hrana mnogo ukusnija kada se sprema u zemljanim posudama i na vatri. Glina se lako nabavlja, ali ja znam i nekoliko majdana gde je sam kopam i od nje pravim posuđe – priča on i kaže da pre nego li je zauzeo mesto za drvenim točkom na kome prvi posuđe, upisao bio Višu ekonomsku školu, ali je ubrzo shvatio da su mu ruke veštije za oblikovanje gline, nego za nepregledne brojke.
Kada se posuđe napravi, peče u pećima.
– Najpre smo imali malu peć dok proizvodnja nije zaživela, a sada imam više peći i manju i veću u kojoj se peče različito posuđe u zavisnosti od temperature koja je potrebna kako bi posuđe moglo da izdrži i pranje i kuvanje nakon korišćenja i da pritom ostane autentično. U poslednje vreme posuđe se po želji naručioca oslikava detaljima sa pirotskih ćilima, po čemu se ova grnčarija i razlikuje od konkurencije – priča Branislav.
– Konkurencije niko ko je vredan i voli ono što radi ne treba da se plaši. Uvek će šta god da radite kvalitet neko da prepozna. Tako je i sa grnčarijom. Predmeti od gline mogu da se prave i na električnom točku uz pomoć kalupa nakon čega se po želji boje i farbaju. Radionica nije velika, naprotiv, ali svako je dobro došao da pogleda i naruči šta mu se sviđa. Od ćupa do svećnjaka, preko tavčića – priča Furunović i dodaje da je posebnost posla u tome što je sve 100 odsto prirodno i razgradljivo, a proizvodi mogu da budu i glazirani.
Na pitanje da li ima onih koji bi da uče zanat kod njega i nastave time da se bave, kaže da je vrlo malo takvih, iako u školi na Zvezdari ima smer za ovaj zanat.
– Više su dolazili oni koji bi da nauče za svoju dušu i iz hobija da prave predmete od gline, nego neko ko bi od ovog posla da živi – priča Branislav.
On kaže da to nije neobično jer grnčarski zanat podrazumeva da su vam ruke stalno u blatu, uvek ste pored peći i leti i zimi. Obavezna je i fizička snaga jer posao nije lak.
Da bi ljudi saznali za njega, a on razradio posao od koga će da živi, obilazio je razno razne sajmove i vašare gde se grnčarija prodaje. Tako su ljudi počeli po preporuci da dolaze, da vide na licu mesta šta bi sve mogao da im napravim i tako se posao i razvijao. Od usta do usta. U prve dve godine sam podelio 15.000 vizitkarata, ulagao sam i u marketing.
– Imao sam i pomoć sa strane. Naime, konkurisao sam za kredit i dobio. I to je bio američki kredit. Trebalo je dosta toga ispuniti da bi se novac dobio, a i kada je stigao, pratilo se do poslednje pare da li je iskorišćen za ovaj stari zanat. Tadašnja američka ambasadorka u Srbiji Meri Vorlik je lično dolazila u Mirijevo da sve to vidi. Kupili smo od tog novca ozbiljnu namensku opremu. Nakon toga sam ponovo konkurisao za kredit kao pomoć vlade, ali nisam dobio, a prošle godine sam zakasnio s prijavom – priča naš sagovornik.
Branislav kaže da se u nekim situacijama radi bez prekida po 15 i 16 sati dnevno.
Jer nije to samo oblikovati glinu, nego i ispeći i obojiti ili oslikati.
Za jedan tanjir mu treba oko kilogram gline, a narudžbine su i 300 i 500 tanjira, a godišnje preko njegovih ruku i točka pređe i od 10–15 tona gline.
Branislav kaže da je poslu obučavao i decu s posebnim potrebama, za šta ima i sertifikat.
Najteže je praviti veliko posuđe poput lonca, jer je za to potreban skoro ceo dan.
Grnčar uči dok je živ i on uvek mora da bude kreativan. Da zna koliko treba kamena i vode da doda glini. Nije grnčarija šablonski posao. U tome je njegova posebnost. Kada se napravi, smesa se stavlja na točak i kreće zidanje i oblikovanje posude. Nakon toga sledi sušenje i dodatna obrada, a potom i pečenje u peći na vrlo visokoj temperaturi i do 800 stepeni.
On kaže da nije nikad bio za kurseve i škole grnčarstva, niti veruje da ono može da se nauči uz knjige. Grnčar mora da zna da koristi i mašinu za mlevenje, ali i da ima talenat, da je uporan i marljiv. Umešan grnčar može dnevno da napravi i do 300 predmeta poput vaza ili pepeljara.
Branislav je jednom prilikom napravio i ćup visok skoro dva metra, a izradio je veliki grb Beograda za jedan restoran u Rusiji.
Ne razmišlja, kaže, o odlasku u penziju. Ne zbog toga što još ima da radi jer je relativno mlad, već kaže kad ti hobi postane ljubav, radiš dok si živ, baš kao što je i njegov deda sa kojim je ova Branislavljeva priča i počela.
Politika.rs
