Vukašin Čobeljić, psiholog iz Univerzitetske dečje klinike „Tiršova“, rekao je da stanje devojčice (8) koju je otac Uroš Pašajilić držao u kadi, ide na bolje. Kako je istakao, devojčica je došla sa samo 10 kilograma na kliniku i bila je smeštena u krevetac za bebe, a sada ima interakciju sa osobljem i uspela je da napravi neki korak. Prioritet svih u bolnici je oporavak njenog opšteg stanja, naveo je Čobeljić.
Prioritet je njeno fizičko stanje, koje je značajno bolje. U početku je bila na 30 odsto unosa hrane i tečnosti, u odnosu na 100 odsto, sve ostalo je primala preko infuzije. Od gastroenterologa smo dobili informaciju da je sada značajno bolje – kaže pisholog Čobeljić.
Devojčica govori jako tiho, čak je ženu koja je bila sa svojim detetom sa njom u sobi nazvala „mama“.
I ostali specijalisti su je pratili. Fizijatri nisu trenutno u mogućnosti da joj pomognu, jer nedostaje dovoljno mišićne mase. Što se tiče psihološkog dela, tu je evidentan napredak. Sam početak bio je težak. Ona komunicira, ona reaguje na postavljena pitanja. Sama izražava svoje potrebe. Jako tiho govori, izgovori po jednu ili dve reči. Sa njomu sobi je bila mama sa dečakom, koja je izuzetno topla i brižna žena, bila i prema svom detetu, ali i prema njoj. Njoj se obraćala sa „mama“. Medicinsko osoblje joj je postepeno prilazilo. U toku jučerašnjeg dana smo mogli da je mazimo, da joj bacimo pet, poklonimo igračku – ističe psiholog.
Nije postojala mogućnost kretanja kada je devojčica stigla u kliniku, a svaka nadoknada hrane morala je da ide postepeno.
– Fizički aspekt, ona je smeštena u gastroenterološko odeljenje u dečji krevetac, jer kod nje nije postojala mogućnost hodanja. Mišične mase nema, ali to će ići u dobrom smeru. U početku nadoknada hrane morala je da ide postepeno. Svaki preterani unos hrane kod nje je dovodio do dijareje i povraćanja. Ona jeste prošla kroz traumatsko iskustvo, kroz zanemarivanje, ali ona se čak navikla na takve uslove. U psihološkom smislu to je bio potpuni šok. Kako se postepeno navikavala, ono što je za nju bilo najstresnije to su bili popodnevni i večernji časovi. Ona je gladna tada, oseća potrebu da joj neko pomogne, a mi smo bespomoćni, jer bi bilo kakav unos hrane za nju bio katastrofalan, doveo bi samo do pogoršanja. To su trenuci kada bi ona plakala – isitče Čobeljić.
(Blic.rs)
