Dušan Kovačević je u emisiji naveo da je Zvezdara teatar fabrika za proizvodnju emocija

Kovačević je gostujući u emisiji „Oko“ na RTS-u naveo da je Zvezdara teatar fabrika za proizvodnju emocija, ali je naglasio i da je reč o pozorišnoj kući koja nastavlja tradiciju Ateljea 212.

– Od vremena mojih ranih studenskih dana, pa do današnjeg dana u mome osećanju pozorišta je stalno prisutno to sećanje na Atelje tih šezdesetih i sedamdesetih godina. Zapravo tad se pojavljuje jedna vrsta renesanse našeg pozorišta, oslobađa se malo tog socrealizma, oslobađa se partijske literature i može se slobodno reći i počinje jedan novi put. Jedna od bitnih prestava je Čekajući Godoa, prestava kojom je otvoren Atelje. Kao student, a kasnije i boravići 15 godina u Ateljeu, odrastao sam na tom jednom duhu, misaonosti, šarmu tih prestava. I kada sam došao u Zvezdara teatar polovinom 1980-tih godina, Atelje je već polako preuzimao drugu vrstu pozorišta – objašnjava Kovačević.

Prema njegovim rečima, Atelje je pokušao da se uozbilji, nekome je palo na pamet da bi u tom pozorištu mogla da se igra klasičnija drama, a zapravo u tom trenutku nisu znali da se to sudara sa repertoarom Jugoslovenskog dramskog ili čak Narodnog pozorišta.

Sa svojim prvim komadom u Zvezdara teatru, „Klaustrofobičnom komedijom“, u novo pozorište preveo je većinu glumaca iz Ateljea. Tako počinje nastavak duha Ateljea na jednom drugom mestu.

Kako ističe, kao gimnazijalac nije ni slutio da će ikada biti pisac. U trenutku kada je došao u Atelje 212, Kovačevića su dočekali Mihiz, Mira Trailović i Jovan Ćirilov.

Ime do imena

Kada je Mihiz pohvalio Dušana Kovačevića, Mira Trailović je upitala: „Gospodine Mihajloviću da to nije malo previše za jednog studenta?“

– Atelje je tada bio kao reprezentacija Jugoslavije. Ime do imena. To su sve veliki glumci bili, već poznati u serijama, filmovima i ja sam se osećao kao dečak. Sećam se kada je bila prva čitajuća proba, okupili su se glumci, manje-više to su bile zvezda do zvezde i Bora Todorović je upitao da li je ovaj dečak napisao ovo ili sam našao to negde – priča Kovačević.

Tako je počelo druženje sa umetnicima iz Ateljea i sa njima je proveo ceo vek. To se videlo i u predstavama i filmovima jer su retko bili bez Bore Todorovića i Bate Stojkovića.

Govoreći o književnim precima, a Jovan Ćirilov poredio ga je sa Nušićem i Sterijom, Kovačević navodi da je od njih naučio mnogo od dramskoj literaturi.

– Želeo sam to da učim kad sam bio mlad, voleo da gledam te komade i na taj način sam i učio. Prve Nušićeve komade gledao sam kao jednu vrstu obavezne literature, a onda i zavoleo naročito Steriju koji mi je malo bliži zato što je u njegovim komadima bilo više gorčine nego kod Nušića – otkriva Kovačević.

Ne volim mrak

U dramskoj literaturi, kako čuveni pisac ističe, imamo vrlo malo takozvanih velikih, ozbiljnih drama.

– Po naravi smo narod koji voli da se smeje i drugima i sebi. To osećanje – nije sve crno, nije sve belo, nije sve za smeh, a nije sve ni za tugu i pošto privatno ne volim depresiju i ne volim mrak, i onda se branim smehom u svim mojim komadima i u filmovima. I da nema tog smeha, to ne bi moglo da se gleda – smatra Kovačević.

Savremenog folklora, nečega što Vuk Stefanović Karadžić opisuje kao sadržaj koji je izašao „iz glave celog naroda“, bilo je prilično u delima Dušana Kovačevića.

– Znam pisaca koji su ispisali po kafanama romane i romane i kad se otvore vrate i prozori ujutru, ta literatura ode u vazduh. Bliskost sa narodnim jezikom je prisutna. Podnaslov moje najnovije drame Udovica živog čoveka je Prepisivanje života. I to bi skoro mogao da bude podnaslov skoro svih mojih priča, da li su filmske ili pozorišne – navodi u razgovoru za RTS Kovačević.

Od ranog detinjstva imao je jednu osobinu koja se kasnije pokazala kao dragocena – voleo je da sluša razgovor ljudi.

– Kao što je Andrić stalno pominjao da se nikad nije nagledao ljudskih lica, ja se nikad nisam dovoljno naslušao ljudi kako pričaju, a odrasao sam u vremenu kada druge komunikacije ni nije bilo – zaključuje Kovačević.

Blic.rs