Ružica Sokić, jedna od najvećih srpskih glumica, rođena je 14. decembra 1934. godine, a preminula 19. decembra 2013. godine. Ova glumačka diva ostavila je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, dok su mnogi detalji iz njenog života ostali manje poznati.
Detinjstvo na Zvezdari
Odrasla je u porodičnom stanu u Bregalničkoj ulici na Zvezdari, sa ocem Petrom i majkom Vukosavom. Još u osnovnoj školi pohađala je časove dramske sekcije, gde je njen urođeni talenat prepoznao učitelj srpskog jezika i književnosti.
Ratne godine i porodične nedaće
Rane godine njenog života bile su obeležene velikim nedaćama. Tokom Drugog svetskog rata, njen otac Petar bio je osuđen na smrt, ali je oslobođen i vraćen u Beograd. Međutim, oduzeta su mu sva građanska prava. Ružica je kasnije pričala o tragičnom detinjstvu:
– U trosoban stan ubacili su nam porodicu nekog frizera jer je to bila ruska formula stanovanja. Ti ljudi su maltretirali mog oca zbog verbalnog delikta, a čak su i mene saslušavali. Ipak, nisam dozvolila da mržnja nikne u mom biću – rekla je.
Glumački uspon i nezaboravne uloge
Svoju glumačku karijeru započela je 1957. godine u filmu „Doktor“. Kasnije je briljirala u ostvarenjima poput „Kad budem mrtav i beo“, „Bokseri idu u raj“, „Užička republika“ i „Savamala“. Ogromnu popularnost stekla je ulogom u komediji „Tesna koža“, dok je za film „Žuta“ osvojila Zlatnu arenu na Filmskom festivalu u Puli.
Ružica Sokić je igrala i u hitovima poput „Zona Zamfirova“, gde je tumačila Tasku, i seriji „Srećni ljudi“ kao Veliborka. Njene uloge često su je prikazivale kao zavodnicu, ali i žene iz naroda, što je ostavilo dubok utisak na publiku.
Nesigurnost iza scene
Uprkos velikom talentu, Ružica je tokom karijere osećala nesigurnost:
– Stalno sam strepela da li ću savladati zadatke i da li ću dobiti sledeću ulogu. Za nas koji nismo imali podršku, to je bilo pitanje života i smrti. U umetnosti nema moranja jer je ona Božji dar – rekla je.
Iako je bila prva glumica koja je opsovala na domaćoj sceni i udarila Batu Stojkovića, isticala je da su je uloge žena „crnog talasa“ često mučile, jer su je ljudi pogrešno doživljavali privatno.
Ljubavni život i odricanja
Sa suprugom Miroslavom Mikijem Lukićem, ekonomistom, provela je više decenija u srećnom braku, ali nisu imali dece. Ružica je priznala da je karijera uticala na njenu odluku da se ne ostvari kao majka:
– Želja za karijerom i strah od porođaja su me naveli da prihvatim činjenicu da neću imati dete – objasnila je.
Poslednje godine života
Ružica je preminula nakon borbe sa Alchajmerovom bolešću. Njen suprug opisao je poslednje dane:
– Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da ode na rehabilitaciju, tada više nije igrala. Pokušala je da odigra još jednu predstavu u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta, pa je imala šaptača – ovako je o njenim poslednjim danima govorio njen suprug.
Posetili su brojne lekare u Beogradu, kako bi joj što više olakšali tegobe koje joj je ta teška bolest zadavala.
– Bilo je jasno da se sa njom nešto dešava, ali smo mislili da je to donekle normalno za ljude u tim godinama. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje – govorio je on.
Samo da me ne zaboraviš
Njen suprug osnovao je Fondaciju Ružice Sokić, koja svake godine 14. decembra dodeljuje nagrade mladim stvaraocima. Njene poslednje reči upućene suprugu bile su:
„Samo da me ne zaboraviš.“
Kurir.rs
