Zvanična najava prve premijere i otvaranja pozorišta objavljena je u dnevnom listu „Politika” 8. oktobra 1984. godine, beleži Nenad Brkić u knjizi „San i java – Zvezdara teatar”
Nismo imali novac. Nismo imali podršku vlasti. Nismo imali svest u šta ulazimo. Imali smo ideju. Imali smo smelosti da krenemo u realizaciju te ideje. Imali smo smelosti da razvežemo neke teme koje su bile zavezane. Imali smo prijatelje. Imali smo javnost. Pridružili su nam se Aleksandar Popović, Dejan Mijač, Egon Savin, Miloš Lazin, Paolo Mađeli, Vida Ognjenović, Geroslav Zarić. Oni su činili prvi neformalni umetnički savet Zvezdara teatra koji nam je pomogao da profilišemo program i uslove….
Veliki izazov je smestiti četiri decenije nečijeg života između korica knjige. To je, svakako, pošlo za rukom studioznom Nenadu Brkiću koji je u upravo objavljenom delu „San i java – Zvezdara teatar” kroz pogled u prošlost ovog jedinstvenog teatarskog zdanja posmatrao duh vremena. Nenad Brkić bio je višegodišnji direktor Zvezdara teatra, a njegovo delo objavila je beogradska izdavačka kuća „Čigoja”. Reč je o intimnom svedočanstvu, ovekovečenoj jedinstvenoj pozorišnoj putanji, nastanku i trajanju Zvezdara teatra, kući kulture koja već četiri decenije zahvaljujući hrabrosti i viziji svojih osnivača krasi kulturnu mapu Srbije, regiona i šire.
Sve je počelo, beleži Brkić u Domu kulture „Studentski grad”, gde je bio deo ekipe, koja je od 1974. godine vodila ovu instituciju, što je nastala kao posledica studentskih demonstracija 1968. godine, jedan od programa bio je i pozorišni segment.
– Nekoliko godina kasnije, 1978. godine, osnovali smo neformalno „Otvoreno pozorište”. Reditelji su, scenografi, kostimografi, glumci i saradnici bili uglavnom studenti umetničkih akademija: Egon Savin, Petar Zec, Mirjana Ojdanić, Geroslav Zarić, Boris Maciev, Lazar Ristovski, Enver Petrovci… – priseća se Brkić, kao svojevrsne uvertire u osnivanje Zvezdara teatra.
Zvezdara teatar osnovan je 1984. godine sa idejom da na svojoj sceni postavlja komade savremenih autora, kao i da okuplja reditelje, glumce i druge umetnike po projektu, odnosno bez angažovanja stalnog ansambla. Prva predstava izvedena je upravo 8. oktobra 1984. godine. Bio je to dramski tekst Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana” u režiji Dejana Mijača.
– Tragali smo za tekstovima koje bismo radili. Sticajem političkih okolnosti, Narodno pozorište iz Pirota odbilo je ponuđeni tekst Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana”, a onda ga je duže vreme u fioci držao direktor Beogradskog dramskog pozorišta, jer zbog teme i autora nije bio podoban za izvođenje. Aleksandar Popović je povukao tekst i ponudio nam da ga radimo kao našu prvu predstavu. Tema drame je Informbiro i logor na Golom otoku, priča nepoželjna u tadašnjem društvu o kojoj se šapatom govorilo. Autor je bio nepoželjan u javnom prostoru, često zabranjivan. Reditelj Dejan Mijač, koji je do tada režirao nekoliko velikih predstava u Beogradu, Novom Sadu, prihvatio je da režira „Mrešćenje šarana”. Druga predstava kojom se otvara novo pozorište bila je „Ratnički rastanak”, adaptacija po tekstovima Branka Ćopića koju je režirao Egon Savin. Ćopićeva proza, zbog koje je imao problema sa adaptacijom, još više je problematizovala crno-belu sliku proteklog rata –– nostalgično se seća Nenad Brkić.
Zvanična najava prve premijere i otvaranja pozorišta objavljena je u dnevnom listu „Politika” 8. oktobra 1984. godine. To je bilo vreme državnog obeležavanja 40 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, i mi smo, beleži Nenad Brkić, svoju prvu premijeru posvetili toj, u to vreme značajnoj istorijskoj činjenici.
– Leto 1984. godine bilo je vreme kada su se paralelno obavljale probe predstava „Mrešćenje šarana” i „Ratnički rastanak” i završavali radovi na objektu u Ulici Milana Rakića. Rani jesenji dan, 8. oktobar 1984. godine, bio je sunčan, topao, kako je to uglavnom u Beogradu u to vreme. Pozive za premijeru predstave „Mrešćenje šarana” i za otvaranje „Zvezdara teatra” poslali smo gradskim i opštinskim državnim i partijskim funkcionerima, novinarima i kritičarima, upravnicima beogradskih pozorišta i kulturnih institucija, kolegama i prijateljima… Veliki broj pozvanih se odazvao, ali veći broj gradskih partijskih i državnih funkcionera nije došao, pretpostavljam zbog „neatraktivnosti” ovog javnog događaja – beleži Brkić.
Posle neizvedene predstave „Obućari”, koju je trebao da režira Ježi Jarocki, premijerno su izvedene predstave „Ptic i ptica”, u kojoj je prvi put u „Zvezdara teatru” igrala Milena Dravić sa Draganom Nikolićem, a veliki glumački ansambl izveo je i delo „U agoniji” Miroslava Krleže, u režiji Vide Ognjenović.
– Dušan Kovačević, mladi dramski pisac, čije su drame „Maratonci trče počasni krug” i „Radovan Treći” proslavile „Atelje 212”, kao i „Balkanski špijun”, koji je imao praizvedbu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, bio je na našem radaru, ali nismo bili u prilici da dođemo do njegove nove drame. Leta te 1986. godine „šapnuo” mi je u poverenju njegov prijatelj Bora Todorović, da Duško piše novu dramu. „Sada je u Splitu”, kaže, „evo ti njegov telefon, ali kontakt treba da bude poverljiv, da konkurencija ne bi saznala”. Nisam poznavao Kovačevića, nazvao sam ga i rekao da smo zainteresovani za novi komad. Znao sam da je upitna njegova saradnja sa dotadašnjim pozorištima u Beogradu – otkriva Brkić i beleži:
– U razgovoru je Kovačević potvrdio da ceni naše dotadašnje pozorišne rezultate i programsku orijentaciju. Kasnije je napisao: „Kao da sam profesionalni fudbaler – a fudbalu sam posvetio veliki i, verovatno najistrajniji deo života – polovinom 1986. godine izveden je „transfer” iz Ateljea 212 u „Zvezdara teatar”. Zapravo, moj poslovni i, što je još bitnije, emotivni razlaz sa Ateljeom dogodio se nekoliko godina ranije, kada je velika upravnica, gospođa, Mira Trailović, na veoma vešt, decentan način, izbegla da na repertoar svoje – do tada moje – pozorišne kuće stavi „Balkanskog špijuna”, pravdajući odlaganje izvođenja „administrativnim problemima”… Ovaj prelazak u drugo pozorište, zajedno sa jednom od velikih Ateljeovih zvezda, Batom Stojkovićem, bio je na neki način, i moj odlazak iz kuće u kojoj sam (pozorišno) rođen. Posle čitanja drame Bata mi se javio i predložio: „Mićo, ja mislim da bi ti ovo morao da režiraš. Ovde i nema šta da se režira – sve je napisano”. U atmosferi podela i pritisaka, na početku 1990. godine premijerno je izvedena predstava „Profesionalac” Dušana Kovačevića koju je i režirao. Antologijska predstava u kojoj su igrali Danilo Bata Stojković, Bogdan Diklić, Neda Arnerić i Vanja Janketić… Milena Dravić, u „Zvezdaru” je došla u novembru 1986. godine, i iz nje nije nikada otišla. U Kovačevićevoj predstavi „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” igrala je upravnicu pozorišta. Skromna, narodna Milena, profesionalna, odgovorna, kako to mogu biti veliki ljudi, smatrala je „Zvezdaru” svojom drugom kućom, a „larijevce” svojom porodicom…
Delo „San i java – Zvezdara teatar” nnjegov autor Nenad Brkić boji sa mnogo pikantnih, manje poznatih činjenica, anegdota, zabeleški… Ono predstavlja, kako u recenziji beleži dr Jovana Karaulić jedinstveno svedočanstvo o nastanku, razvoju i opstanku Zvezdara teatra.
Politika.rs
