U Zvezdara teatru održan je nesvakidašnji umetnički program –„Cicvarići, koncert stare muzike“. Brojni pevači i glumci dočarali su i podsetili publiku na muzičko nasleđe starog Šapca, odnosno na najdugovečniju šabačku muzičku družinu – Cicvariće.
Muzika Cicvarića slušala se od prvih decenija 19. do polovine 20. veka i iza sebe su ovi muzičari, tokom sedam generacija, sa 58 članova, ostavili najlepše starogradske pesme.
„Cicvarići su bili jedno pleme koje je živelo pod okriljem Otomanske carevine, i oni su jednostavno zabavljali turske vojnike. Gde su bili, tu su svirali, međutim, oni su inklinirali ka slovenskom življu, tako da je njihova migracija bila postepena. Prvo u Makedoniju, pa u Bosnu gde su prihvatili sevdalinke“, ispričao je kompozitor Milutin Popović Zahar.
Kompozitor dodaje da su 1830. godine, Cicvarići došli u Šabac.
PGP RTS je nedavno objavio i luksuzno, trostruko kompilacijsko izdanje, pod nazivom Cicvarići – jedno nasleđe, jedan duh, jedan grad, sa 58 pesama.
„Cicvarići jesu epoha, i mi smo morali da realizujemo jedno ovakvo izdanje. Moram da se zahvalim i da pohvalim urednika, inače Šapčanina, Mikicu Antonića, koji je rudarski, više od godinu dana, skenirao, digitalizovao, bavio se izradom i pripremom i realizacijom ova tri CD-a“, izjavio je Vladimir Graić, kompozitor i direktor PGP RTS-a.
Ističe da je u pitanju kapitalno izdanje na koje je ponosan, i kaže da se na promociji, uprkos tome što nema rodbinske ni lokalno-partiotske veze sa tim gradom, na događaju osećao kao – Šapčanin.
Cicvarići su svakako asocijacija na kafanski fenomen koji je proslavio grad Šabac, u davna vremena nazivan i Mali Pariz.
„To pleme veoma talentovanih ljudi je konačno shvatilo da se od Otomanske carevine mora bežati u kulturni deo Evrope. A jedini uski kanal, uski prolaz, kao infuzija, je bio onaj od Šapca koji je preko Dunava inlinirao u Vojvodinu pa u Sremske Karlovce, pa u Beč i Ugarsku. Ali, sreća po Šabac i Podrinje je što je to obilje tri velike reke, Drine, Save i Dunava i njihovih pritoka, doprinelo da stoka bude glavni izvozni proizvod“, priča Zahar, kako bi objasnio koliko je kompleksna priča u pitanju i nastavlja:
„Pošto su Turci odbijali da kupuju svinje, Srbi su namerno gajili svinje i izvozili ih, uvek željnim dobrog svinjskog mesa –Austrougarima“, ispričao je Zahar i objasnio da su tako zarađivali da decu šalju u Peštu ili Beč gde su sticala velike diplome….“
Malo ko zna da su tonove čuvenih melodija Svilen konac i Nizamski rastanak – prvi put odsvirali upravo čuveni Cicvarići iz Šabačke Mahale a oni su podjednako uspešno osvajali su dušu građanske intelektualne elite ali i običnog naroda.
rts.rs
