Glumac Nenad Jezdić godinama izvodi monodramu „Knjiga o Milutinu“, koja je osvojila srca publika i stekla status kultne izvedbe.
Jezdić je pre neko veće održao predstavu u „Zvezdara Teatru“, gde se tražila karta više. I dok je publika uživala u sjajnom performansu glumca, među publikom se našla i gospođa koja nije ispoštovala bonton u pozorištu, on nije ostao nem na ono što je video u publici, pa se obratio ženi koja se nije pridržavala osnovnih pravila ponašanja u Ustanovi kulture.
Naime, sada se na svom profilu ba Fejsbuku oglasila i srpska pozorišna glumica, Vesna Stanković, koja je otkrila šta je sve doživljavala dok je glumila, a njene reči prenosimo u celosti:
– Na sceni imam čeličnu koncentraciju. Retko mi se desi da me nešto poremeti i da ne mogu da nastavim prrdstavu, iako igram u svim mogućim neuslovima. Već godinama igram kabaretske predstave, tokom kojih publika jede, pije, puši i to mi ništa ne smeta – počela je Vesna, pa nastavila:
– Igrala sam na letnjoj sceni, a pored je vašarište, ringišpil i hali-gali šou, sa prodornim glasom najavljivača… igrala napolju, gde se čopor dece penje na binu i otima mikrofon… igrala ispred kulturnog centra, gde razulareni tinejdžer namerno desetak minuta turira motor da bi skrenuo pažnju na sebe… I u sali gde je predsednik opštine tokom cele predstave slao i primao poruke… I pred decom, koja su se gurkala, čupkala, smejuljila…
– Kad igram komediju, ne marim ni kad zvoni telefon, ni kad se taj iz publike javi, pa glasno razgovara… čak od toga napravim štos tokom predstave, pa se svi zabave…
– Kad igram tešku dramu, za koju mi treba puna koncentracija, tokom koje ja rasparam svoj stomak i pred publikom istresem srce i creva i sve unutrašnje organe, tad mi je potrebna puna pažnja…
– Tad me boli kad neko jede dok ja govorim kako je stotine hiljada ljudi umiralo od gladi… kad zazvoni telefon u tim momentima, osećam se kao da neko zariva nož u moj ogoljeni stomak, osećam fizičku bol dok pokušavam da se sastavim i nastavim dalje. Jednom gotovo da nisam uspela.
– U jednom malom gradu na jugu, dok sam izgovarala neke od najpotresnijih delova predstave, počeli su da zvone telefoni, jedan, drugi, sedmi, dvadeseti… neprestano, bez milosti… Žena u prvom redu je dva puta izlazila da ga ugasi i kad se vrati on opet zvoni i zvoni do besmisla… I ja sam onako izranjavljena pala, posustala, sela sam i počela da plačem, privatno, očajna, obeznađena, bez ikakve ideje kako da nastavim dalje… ja plačem, publika ćuti, telefoni zvone i dalje…
– Nakon desetak minuta uspela sam da se priberem i završim predstavu… danima mi je trebalo da se oporavim od te povrede. E, tako telefoni utiču na nas.
– I kad snimate dok glumimo i slikate, takodje je užasno iritantno, ma koliko vi mislili da mi vas ne vidimo… sve vidimo. Sve.
