Reč je o monodrami “Knjiga o Milutinu, prvi deo” prema romanu Danka Popovića, u režiji i adaptaciji Egona Savina, čija je premijera bila pre dve godine i od tada je rasprodata čim se pojavi na mesečnom repertoaru.
Povodom dvogodišnjice od premijere i 150. izvođenja monodrame „Knjiga o Milutinu“, Nenad Jezdić prenosi svoja razmišljanja i utiske.
– Milutin je zagovornik istine a istina je njegova jedina vera i poznanje. Njegov brat blizanac, pobunjeni Mikan besni iz teksta Duška Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu, kaže: „Ja sam verovao samo u ono što sam mogao da dodirnem, a to su moji bližnji i duvari moje kuće”. Neko reče da „kad izbije rat, prva pogine istina“. Milutin je i u Egonovom (reditelj Egon Savin) tumačenju isključivo istinska antiratna drama. Naše jednovekovno samoobmanjivanje i laž o tome da se heroj i junak svoje otadžbine i svog naroda postaje tako lako, prostom žrtvom i banalno, doživljava fijasko posle ove predstave i jednostavno nestane.
Shvatio sam to promišljajući o Milutinu i u njegovo ime, politici zaborava prepušteni smo sopstvenom površnošću ili nečijim realnim politikanskim promišljanjem. Iz njenog nestajanja rađa se kultura sećanja, kako nedavno reče jedan istoričar. Kultura i ideja je, danas i oduvek, neophodna našem narodu i našem trajanju. Vodilja koja je nedostajala kao uzor i obrazac u svim našim iskušenjima i padovima, naše sopstvene istorije.
U toku predstave Vaskrsava plemenita prostodušnost, čast, poštenje, mudrost, realna hrabrost, čojstvo i doslovce sve vrline koje generacije posle solunaca bojažljivo i sa setom samo spominju, uz žal što ih više nema – navodi Nenad Jezdić i nastavlja:
– Milutin je svedočanstvo da su jedino herojstvo i realan mit ono što se rađa u istrajnosti pojedinca i njegovoj želji za dobro svojih najbližih i svog naroda, pa i svojih neprijatelja. Takođe osećam i jednu meru kolektivnog stida i poniženja, što nam je toliko dugo trebalo da se Milutin oglasi iz pozorišnog mraka i mraka našeg autošovinizma. Voleo bih da postoji neka druga i jasnija reč od ove jer je dosta koriste razni, pozivajući se na svoj patriotizam. Pobožna tišina i neverica, suze u publici kada se izgovore sudbine, imena, brojnost i mera srpske žrtve ukazuju mi na to da i publika, a i ja kao tumač te i takve sudbine, zapravo zajedno prolazimo kroz jednu meru katarze i želje za ponovnim sticanjem stvarnog identiteta koji nam pripada i koji se tako jeftino zagubio u našem novijem trajanju. Milutin u svakom trenutku svog vojevanja ratnog, životnog i duhovnog ispred sebe, iza sebe i pored sebe ima i gleda u čoveka i ne veruje da je čovek čoveku toliko nečovek i dušman – kaže proslavljeni glumac. On dodaje da je „Milutin i njegovo žitije u mojoj, a i u rediteljskoj koncepciji je jednostavno, da ponovim, zbog sve skepse i kotroverze… antiratna drama. Sve ovo i rađa pozorišnu istinu, koja je jedini i stvarni razlog želje i potrebe za ovakvom predstavom“.
– Iskreno mi je žao što se teško dolazi do karata, a Zvezdara i ja izgaramo da omogućimo termine za njeno izvođenje za sve koji žele da je gledaju. Igra se i preko deset puta mesečno što u Zvezdari, što na scenama u unutrašnjosti. Za dve godine 150 i više izvođenja ukazuju na to da se ova predstava prostom računicom u kalendarskom trajanu pozorišne sezone igra, nešto više od svakog trećeg dana… ili da sam, kao Milutin svoju monodramu ukupno igrao pune dve nedelje… i dan i noć!!!
Dosta je, budući da imam makar još tri posla koje paralelno radim u sklopu svog poljoprivrednog gazdinstva i na svojoj matičnoj sceni u JDP-u. Za odnos prema gazdinstvu me, priznajem, obavezuje i Milutinov testament kojim se on, u delu, odnosi prema svom selu i obavezama koje selo traži. Veliku zahvalnost osećam prema Egonu i prema Dušku Kovačeviću koji su verovali da je ovako nešto potrebno i koji su uz naš zajednički trud učinili i stvorili ovakav zamajac. Zahvalan sam životu na snazi i energiji za sve što radim!!! – zaključio je Nenad Jezdić.
Predstava za koju se u Zvezdara teatru traži karta više nastala je po istoimenoj knjizi Danka Popovića “Knjiga o Milutinu”, koja je najčitanija knjiga posleratne srpske književnosti. Objavljena je 1985. godine, imala je tiraž od čak 40 izdanja i prodata je u više od 500.000 primeraka.
