Devojčici (8), koju je otac držao zatvorenu u nehumanim uslovima, biće potrebno vreme da se oporavi, najpre fizički, a zatim i psihički, saglasni su stručnjaci. Osmogodišnja devojčica ima svega desetak kilograma, neuhranjena je, premršava, a za fizički oporavak, u ovakvim slučajevima, treba barem dva meseca. Međutim, psihološki oporavak, kada su istraumirana deca u pitanju, traje mnogo duže, jer ona moraju da pređu sve stadijume rasta i razvoja koje su propustili.
Naime, deci koja prežive neku psihičku ili fizičku traumu potrebno je vreme i mnogo rada, kako bi prevazišla sve kroz šta su prošla i oporavila se. U trenucima kada dolazi do fizičke ili psihičke torture, trpi i psiha i telo, zato je važno krenuti najpre od vraćanja fizičke kondicije, nadoknade hranljivih materija u organizmu, vraćanja hormonalnog statusa, što je za devojčice posebno važno, a potom i jačanje mišića i celokupnog imunog odgovora.
Fizički oporavak
Ukoliko nije došlo do konzumiranja opasnih toksina, koja narušavaju rad pojedinih organa deteta, fizički oporavak dece kod koje je tortura podrazumevala i neuhranjenost, uslediće kroz dva meseca. Ipak, važno je biti strpljiv i sa te strane, kako bi se postepeno uvodila određena vrsta hrane, jer tu ne sme biti naglih poteza.
Dr Saša Milićević, pedijatar, objašnjava za „Blic“ da je posle svake traume važno da se dete najpre nađe u adekvatnim uslovima, a zatim da se postepeno nadoknađuje sve ono što je važno za fizičku snagu i zdravlje.
– Kada imamo stanje da je dete neuhranjeno, kada imamo malnutriciju, odnosno kada ono nema dovoljno hranljivih sastojaka, svakom tom detetu je potreban duži vremenski period da se oporavi nego što je to slučaj kod odraslih osoba. Razlog je što je dečiji organizam u razvoju potpuno drugačiji, metabolizam je drugačiji. Tu imamo različit rad svih organa, a naročito rad hormona. Period oporavka je dugačak, ali je mnogo duži psihološki oporavak, jer kada se detetu vrate sastojci koji nedostaju tu će trebati jedno dva meseca da se to postepeno sredi – objašnjava dr Milićević.
Izlazak iz izolacije
Opasnost može uslediti i kada se promeni sredina. Ako je, recimo, neko boravio u jednoj vrsti izolacije, bez obzira na nehigijenske uslove koje su ga okruživale, kada se susretne sa ljudima, dolazi do drugačijeg kontakta.
– Imamo taj slučaj da dete, navodno, godinama nije bilo u kontaktu sa ljudima, znači nije bilo ni sa vršnjacima, dakle sa različitim klicama koje svaki čovek nosi u sebi. Bez obzira što je neko živeo u prljavim i nehigijenskim uslovima, ovde govorimo o nečemu drugom, a to je da sada može biti neotporna na klice i bakterije koje se svakodnevno nalaze oko nas – objašnjava pedijatar.
Postepeno uvođenje hrane
Kada je neko neuhranjen, najvažnije je nadoknaditi sve minerale koji su potrebni za nesmetano funkcionisanje organizma. Ono što je takođe važno jeste, da treba razlikovati dečji i odrasli organizam. Deca su u razvoju, pa im je potrebno više vremena za nadoknadu.
– Važno je da se nadoknada vrši postepeno i zato se prvo daje preko vene, jer organi za varanje, odnosno ćelije u organima za varenje bilo koje osobe koja dugo gladuje, atrofiraju, postanu tromije i zaborave na svoju funkciju. Zato se ne daje odmah veća količina hrane da se ne bi desilo da nastane dijareja i da se izgubi i to malo hranljivih sastojaka. Uvek se prvo počinje sa venskim davanjem, a onda kasnije sa tim postepenim davanjem kroz usta, pa kada se sistem organa za varenje potpuno oporavi, onda se prelazi na davanje preko usta – kaže dr Milićević.
Kada je u pitanju izražena malnutricija radi se zapravo o deficitu proteina i minerala, kada su svi organski sistemi u telu donekle ugroženi.
– Hrana je potrebna za bilo koji organski sistem, za centralni i za nervni, za srce, pluća bubrege… Vrlo važna je postepenost. Onda se rade stalno i biohemijske analize, kako se ne bi napravio neki propust ili da se ne pretera u nečemu – objašnjava za „Blic“ pedijatar dr Saša Milićević.
„Za nju ne postoji drugi svet“
Sa druge strane, psihički oporavaka ovog deteta je sasvim druga priča. Nije čudo što je slučaj „zatočene devojčice“ uznemirio Srbiju i nametnuo brojna pitanja, od toga ko je zatajio u sistemu, preko toga da moramo svi kao društvo biti odgovorniji. Međutim, sistem sada ne sme da zataji u procesu psihološkog oporavka devojčice. Potrebno je da joj bude nadoknađen svaki propušten ili oduzet segment njegov emotivnog razvoja.
Potrebna je sistemska podrška, poručuje Maja Svetozarević, psiholog, koja u razgovoru za „Blic“ komentariše ovaj slučaj i objašnjava da je sada potrebno mnogo rada i truda. Što se vremenskog okvira tiče, kaže da se to ne može proceniti, ali da su vreme, strpljenje i ozbiljan rad pred stručnjacima koji će raditi sa njom. I ona se slaže da u ovakvim slučajevima, oporavak je dugotrajan i treba da bude postepen.
– Govorimo i o psihomotornom razvoju koji je usporen zbog uslova u kojima je živela. Ono što se čita iz medija u vezi sa slučajem devojčice, mi moramo da znamo da za nju nije postojao drugi svet nego onaj u kome je živela, ona to tako doživljava, i da ovaj u kome je sada, ona vidi kao „opasno mesto za život“. Iako je sve vreme bila u opasnosti, deca to ne znaju, ne razlikuju, i sada vidi ljude, vidi svet i potrebno je vreme da se adaptira – objašnjava Svetozarević.
Nakon fizičkog oporavka, važno je, kaže, raditi na emocijama, motorici, govoru, socijalizaciji…
– Postoji integrisana podrška svih aktera relevantnih, a ona treba postepeno da se prilagođava i da upoznaje svet oko sebe. Proces socijalizacije treba da se odvija korak po korak. Tu su lekari, psiholog, defektolog, logoped… to je ceo jedan tim koji radi u ovakvim slučajevima – kaže Svetozarević, i dodaje da je ovo „opomena celokupnom sistemu koji je zatajio, te da ne smemo dopustiti da se desi ovako nešto“.
(Blic.rs)
